bycmanin

Dubina fioke

Retko sanjam. Ustvari verovatno sanjam i češće no što mislim ali kada ujutru protrljam oči razbacam fragmente snova svuda po glavi tako da ne čine nikakvu smislenu celinu bez koje jednostavno ispare do doručka. Jedno vreme sam, moram priznati, bio ljubomoran na tudje prepričavanje nepovezanih gluposti iz snova. Onda sam ukapirao da mi moji stidljivi snovi čine uslugu. Gole ribe koje ne možeš da imaš na javi su samo varka koja te prejebe da spavaš češće i duže a tek onda izmili sve ono što gmiže po podsvesti i strpljivo čeka svoju noć. Ono što sam nedavno sanjao ruke nisu uspele da sakriju. Strpljivost se isplatila...

Crnilo. Ne znam da li je to bio mrak ili jednostavno “ništa”. Sablasno tiho kako jednom “ništa” i priliči. Odjednom blag vetar se primiče s ledja. Okrećem se naglo i vidim njih. Ceo svoj život izražen kroz likove. Svi su tu. Roditelji, baba i deda, najbolji drugovi, bivše devojke, sadašnja devojka, rodbina, pa čak i učiteljica. Stoje u dve reda i ćute prekrštenih ruku. Krećem izmedju redova. Gledam čas levo čas desno. I dalje ništa ne govore samo razočarano odmahuju glavom kada nam se ukrste pogledi. Na kraju puta stoji majka. Obara pogled ka nogama. Polako mi sve postaje jasno. Razočaranje. Shvatam da sam ih sve razočarao i da nisam ispunio ničija iščekivanja. Nisam izrastao u osobu kakvu su hteli.

Previše dugo sam otegao fakultet. Previše me ne interesuje novac. Previše se zamajavam umetnošću a premalo ekonomijom. Previše sam neprikladno odeven za upoznavanje ozbiljnih ljudi. Premalo se trudim da ostanem u kontaktu sa rodjacima.  Premalo puta sam pružio podršku. Premalo poklanjam vremena ženama. Premalo puta sam izustio „volim te“...  

Sve to je odjednom postalo sasvim jasno. Poželeo sam da se pravdam. Zasutio sam da nešto kažem i zgrabio majku za ramena. Raspala se u paramparčad. Prvo sam pomislio da je staklo, ali su mi ruke bile čitave, a zatim sam primetio da se rasprštala u desetine vrabaca. Potrčao sam nazad kroz masu sa ispruženim rukama i krikom na usnama. Odjednom, iznad mene se uzvinulo jato vrabaca. Kroz daljinu je dopirala melodija. Prvo sam mislio da je to njihova pesma a onda sam shvatio da mi je melodija dobro poznata. Dopirala je sa mobilnog telefona i nekako uspela da se probije kroz „ništa“.

Promeškoljio sam se po krevetu i sa mukom odlepio očne kapke. U sobi je bilo mračno ali se videlo da venecijaneri samo što nisu poklekli pred sunčevim napadom. Još uvek ležeći počeo sam da bauljam rukom po stolu ne bi li dohvatio telefon. Poruka od Stefana. Ko bi drugi slao nepotrebne poruke u 9 ujutru.

„Nema spavanja! Ajde diži dupe pa se nadjemo u 10 na kafu“

Uspravio sam se na Dormeo sundjeru koji se trudio da mi pomogne oko ukočenih ledja ali mu je slabo išlo. Pustio sam sunce koje je lajalo ispred prozora da udje unutra. Sneg je preko noći bio vredan pa je uspeo da zatrpa sve sem ulice po kojoj su oprezno klizili automobili. Čudno, još uvek sam se savršeno dobro sećao sna. Ušao sam u hladno kupatilo, pišao dok se para iz šolje verala uz vodokotlić ka plafonu, umio vodom još hladnijom od kupatila ali uzalud. Spoznaja iz sna mi je i dalje bila ispred očiju kao kraj upravo odgledanog filma. Vratio sam se u dnevnu sobu i obukao iste stvari koje sam nosio i juče. Nogavice pantalona su već bile ukrašene blatom pa sam planirao da ih tog dana samo dokrajčim. Izašao  sam iz stana a zatim i iz zgrade sve vreme misleći o nedavnom otkrovenju. Sanovnik mi nije bio potreban. Sve je bilo isuviše jasno. Zastao sam ispred ulaza zgrade okrenuo se i vratio natrag u sobu. Izvadio sam nove stvari iz ormara i obukao njih. Izvuko sam i ranac koji je hvatao prašinu ispod kreveta. Otvorio sam jednu od fioka u sobi i sve iz nje prebacio u ranac. E tako...Tad sam bio spreman za novi život.

...

Otvorio sam vrata i zakoračio u toplinu kafea. Tek nekoliko stolova je bilo zauzeto a sa jednog je mahao Stefan koji je sedeo sa nekim nepoznatim likovima. Prišao sam im i upoznao se sa dvojicom novajlija a zatim se sručio na stolicu. Skinuo sam ranac, jaknu i šal i iz džepa izvadio paklu Davidoff-a. Stefan me je pogledao zbunjeno:

-Od kad si počeo da kupuješ cigare?

-Od danas.

-Pa što baš ove seljačke?

-Može mi se.

Nije više najavljivao. Okrenuo je razgovor na ovu dvojicu koji su, kako se ispostavilo njegovi rodjaci iz Švedske koji su se vratili u domovinu da troše pare dok ne presuše a onda nazad na sigurno. U medjuvremenu se pojavila i konobarica da me pita šta ću da popijem. Kada sam joj odgovorio „Jack Daniels“ osetio sam još jedan zabezeknut Stefanov pogled na meni. Taj korak me je koštao jednog obroka za taj dan ali šta sad, utisak je utisak. Rodje su me pitale da li se bavim nečim sem fakulteta pa sam razvezao o ćaletovom stovarištu (u kome inače samo fizikališem ponekad). Doduše priču sam malo “našminkao” napumpanim ciframa. Iz toga su stekli utisak da sam ja bitan faktor tamo i već okretali priču na neke kupovine, ulaganja, biznise i šta sve ne... Oni su pričali kako imaju njuh za biznis i kako se to pokazalo samo mesec dana nakon što su se preselili u najveći standard na svetu. Sad već imaju svoju firmu koja odlično stoji. Uglavnom je pričao onaj niži i loptastiji. Bio je kratko ošišan sa trodnevnom bradom pa je delovao kao da su mu sve dlake na glavi iste dužine. Onaj drugi je bio za glavu viši i delovao za toliko blentavije i ćutljivije. Teško bi neko pogodio da su rodjena braća.

Ustao sam pod izgovorom da moram da pišam i otišao do WC-a. Istina je da sam hteo da proverim da li imam dovoljno novca da platim turu sam. Ušao sam unutra i izvadio novčanik. Petljao sam po njemu nekoliko sekundi sabirajući kilavo bogatstvo u sitnim apoenima. Pogled mi je na trenutak skliznuo ka ogledalu ispred kojeg sam stajao i tada sam video ono što je Stefanu i Švedjanima promaklo. Sa druge strane mi se smešilo šareno izrezbareno lice koje sam vidjao u Veneciji kako visi po tezgama. Ivice šupljih očiju bile su izvezene zlatnim koncem a ispod njih su se rumeneli porculansko-bledi obrazi. Klimnuo sam sam sebi u znak odobravanje i vratio se za sto. Rodje su u medjuvremenu rešile da me pozovu kod njih na žurku “gde može da se popije ali i da se prozbori detaljnije o poslu“. Odmah sam prihvatio poziv i zatražio račun od konobarice. Dok sam vadio poslednje pare iz novčanika i plaćao tri kafe i viski, objasnili su mi gde žive i rekli da me očekuju oko 8. Dan je lepo počeo...

Dok sam se vraćao kući držao sam pravac na trotoaru poput pijanca koji je fiksirao pogled ispred sebe držeći se neke zamišljene prave linije. Osećao sam se jako. Sklanjao sam se samo ako bi mi u susret išao neki krupni ćelavac sa navijačkim šalom oko vrata, ostale sam bez problema ćuškao ramenom. Svratio sam do prodavnice da uzmem nešto za piće. Izbor je pao na flašu viskija. Kad je već tako počeo dan zašto prekidati. Pošto sam sve pare koje sam imao kod sebe potrošio morao sam da potegnem karticu na kojoj sam imao uštedjenih par hiljada. Ispred mene mene u redu stajala je samo jedna baba koja je tek iz trećeg puta uspela da razume koliki joj je račun pa onda počela da kopa prvo po torbi a onda i po minijaturnom novčaniku. Izludela me je.

-Ajde bre baba teraj se u pičku materinu!-urlao sam dok sam je rukom gurao iza sebe.

Kasirka me je začudjeno pogledala. Ovog puta je izostalo ljubazno „Dobar dan komšija“. Čuo se samo „bip“ dok je flaša klizila po pultu. Izvadio sam karticu iz novčanika i dao joj da petlja s njom po aparatu. Dok sam čekao da mašina ispljuje papirić koji treba da potpišem iza kasirkinih ledja sam uhvatio svoj lik u izlogu. Ogromna svinjska njuška stajala je naspram mene i ćutala. Na odvratnom nosu imala je iste naočare za sunce. Potpisao sam račun i groknuo u znak pozdrava.

Ostatak dana sam proveo u stanu navaljivajući na kupljenu flašu. Na jutubu sam pustio neki elektro house miks da mi pravi adekvatno društvo. Prvi put mi se to desilo. Nije mi jasno zašto sam od tih ritmova i melodija samo kolutao očima u znak neodobravanja. U pauzama izmedju čaša sam napinjao facebook, pljuvao po svačijim statusima i lajkovao slike nekih sisatih riba koje u svojim nadimcima imaju po 5-6 slova w. Tu i tamo sam ostavljao po neki komentar tipa „mačko“ i „ribo“ čisto da se lože malo. Počeo sam da se spremam za žurku još oko 6. Nemam puno stvari u ormanu ali sam morao da probam sve kombinacije košulja i pantalona dok nisam uboo onu pravu. Izvukao sam jedine cipele koje imam, izglancao ih i namazao imalinom. Nešto je ipak falilo. Ušao sam u ćaletovu sobu i počeo da mu preturam po stolu dok nisam našao šta mi je potrebno. Šljašteći sivi Sector sat bio je možda previše glomazan za moj zglob ali bez čuke jednostavno ne ide. Pogledao sam u svoj novi ponos. Bilo je 7 i 20. Taman.  Obukao sam jaknu, stavio ranac na ledja i krenuo pešaka jer nisam imao para za taksi.

Kuću sam pronašao bez problema zato što je bila jedina u toj ulici iz koje su podrhtavali prigušeni basevi. Pozvonio sam. Otvorio mi je blentaviji brat i uveo me unutra. Ljudi su bili raštrkani po hodniku, dnevnoj i spavaćoj sobi. Vidno je bilo da sam ubedljivo najmladje muško tamo. Što se tiče ženskog dela, bilo ih je od sorte, što izgledom što godištem. Ubrzo se pojavio i drugi domaćin da mi poželi dobrodošlicu. Na vidiku nije bilo Stefana. To me nije čudilo pošto mi je jednom prilikom pomenuo da svoje rodjake „ne miriše baš nešto“. Uputili su me u dnevnu sobu da se poslužim pićem. Nije bio neki izbor pa sam se odlučio za pivo. Vratio sam se do loptastog brata da ga pitam kad ćemo o poslu.

-Kasnije, kasnije...-odgovorio mi je tapšući me po ramenu.

Odmah nakon toga se izgubio negde po kući. Šteta je što su promili u mojoj krvi bili nestrpljivi pa im je to „kasnije“ bilo predaleko. Posle onolikog viskija bilo je dovoljno nekoliko piva pa da mi se cela soba smuti u jednu šarenu mrlju. Teturao sam se od zida do zida praveći kratke pauze kad bih se oslonio na neki od njih. Mučnina iz stomaka je polako krenula na gore. Sva sreća pa mi je trenutna pozicija bila samo tri zida udaljena od kupatila. Počeo sam nekako da klizim u stranu opipavajući rukom zid ispred sebe. Nisam siguran koliko mi je bilo potrebno da stignem do cilja. Nekih 5 minuta verovatno. Upao sam u kupatilo i umalo oslepeo od belih pločica preko kojih je šljaštela ultra jaka neonka. Pored mene se nalazio lavabo a šolju nisam uspeo ni da vidim. Uspravio sam se polako na noge i uspeo da sve istresem iz želudca u lavabo. Umio sam se i par puta duboko udahnuo. Stvari su polako počele da se izoštravaju i da dobijaju normalan oblik. Izašao sam iz WC-a. Nisam napravio ni par koraka a već me je neko zgrabio za ruku.

-Pa gde si se ti izgubio mali?-začuo se ženski glas.

Okrenuo sam se i odmerio ženu u tesnoj ljubičastoj haljini koja mi se prijatno smeškala.  Imala je sigurno trideset i nešto ali je žensko obdanište u toj kući moglo da joj pozavidi na izgledu. I dalje me je jednom rukom držala dok je iz druge natezala vino iz čaše.

-Ovaj ja...bio sam do WC-a. Neki majmun je uspeo čak da usvinji i lavabo tako da pripazi ako ulaziš tamo.

-Hvala na savetu. Nego je l ćemo do sobe po piće? Obećao si malopre da ćeš mi praviti društvo u alkoholu pošto niko od ovih matorih ovde nema muda za to.

-Naravno, naravno...-promumlao sam pokušavajući da se setim susreta o kome je svo saznanje, izgleda, završilo u lavabou. Posadili smo se pored stola sa pićem i neko vreme samo ćutke pili a onda je ona počela sa kuknjavom. Te kako joj je muž na putu a njoj je dosadno, pa kako joj je dosadno i kad je on tu, kako se sama jebava oko deteta, kako joj treba malo uzbudjenja i tome slično. Nisam mogao da izdržim pa mi je izletela sledeća opaska:

-Gospodjo gledao sam filmove eksplicitnog sadržaja koji tako počinju.

Usne su joj se iskrivile u osmeh u koji se slilo svo zlo ovog sveta. U tom trenutku soba se ispunila laganijim, zadimljenim tonovima sa zvučnika. Okrenula se ledjima ka meni i prilepila toliko da mi je njena plava kosa napunila usta i nozdrve a zatim lagano krenula da se uvija u ritmu. Rukama sam je obuhvatio oko struka a onda su ruke krenule same da klize na dole. Toplina se širila od šaka po celom telu. U jednom trenutku sam pomislio da mi se tresu pantalone od uzbudjenja ali su ravnomerne vibracije ukazivale da se ipak radi o telefonu koji sam i zaboravio da imam u džepu. Izgleda da žene imaju šesto čulo za neke stvari. Kako bi inače cura uspela da te pozove u sred nečeg ovakvog!? Izvinio sam se gospodji što moram da se javim jer je u pitanju nešto vezano oko posla. Tek kad sam krenuo da se pomeram ukapirao sam da se mučnina polako resetuje i da mi sigurno ne gine još jedan susret sa lavaboom. Sada je već bilo manje ljudi u kući tako da je spavaća soba bila prazna. Ušao sam unutra, zatvorio vrata i seo na krevet. Telefon je i dalje zvonio pa sam rešio da se javim.

-Kaži srce. Što ti je čudno što sam te nazvao tako kad je istina. Ma ništa evo me kod nekih prijatelja kući. Smor živi. Sve sami tipovi koji do malopre gledali utakmicu pa sad pustili malo muziku. Nisam pio mnogo. Par piva i to je to. Pričaću ti sutra. Pa da. Ćao ljubavi.

Jedva sam uspeo da savladam sopstveni jezik. Sa olakšanjem sam pritisnuo crvenu slušalicu i ispružio se svom dužinom na krevet. Na plafanu je bilo zakačeno veliko ogledalo tako da sam mogao da vidim sebe kako ležim. Iako mi je pola lica prekrivalala crna maska sa dugačkim nosem, kroz izreze za oči jasno su se videle zakrvavljene beonjače. Rešio sam se nekako da ustanem i vratio se do sobe gde sam ostavio gospodju u ljubičastom ali je više nije bilo. To me je pomalo razočaralo pa sam u trenutku rešio da i sam odem odavde. Loptasti brat je bio razočaran kad sam mu to saopštio ali se smirio kad sam mu obećao da ćemo se videti sigurno do kraja nedelje ponovo. Pitao me je kako ću kući. Slagao sam da ću taksijem i da ću namerno sačekati da se ispovraćam unutra. Nasmejao se i čestitao mi na ideji. Uzeo sam svoju jaknu i ranac i izašao na ulicu. Pare za taksi nisam imao a činilo mi se da nisam u stanju ni da pešačim. Rešio sam da stopiram. Ne znam koliko je vremena prošlo dok mi nije stao neki crveni Opel sa BG registracijama. Za volanom je sedeo prosedi čovek od nekih pedesetak godina. Zahvalio sam mu se i pitao ga da li može da me ostavi kod Čaira ako mu je usput. Imao sam sreće. Mučnina se sve više taložila i bilo je samo pitanje kad će da opali. Verovatno će me posle toga isterati iz auta ali šta me briga, nahvataću nekog drugog. Dok sam razmišljao o tome gledao sam se u desni retrovizor i divio se svojim rogovima koji su mi štrčali iz crvene glave. Na licu, ispod tankih brkova, titrao je djavolski osmeh. Iz tog stanja zlobe prekinuo me je šofer pitanjem odakle sam. Odsutno sam odgovorio da sam iz Knjaževca ali mi je pridobio pažnju kada je na to odgovorio:

-Ej i ja sam.

Odmah se zainteresovao ko su mi roditelji a pošto u onom „velegradu“ od Gurgusovca svako svakog zna nije me puno iznenadilo kada se ispostavilo da ih poznaje. Medjutim uplašio me je kada mi je pogodio godište. I sam je to primetio pa je pojasnio:

-Ti ne znaš kako se slavilo kada si rodjen. Pio sam sa tvojim ocem do ujutru pre nego što sam seo na autobus i otišao iz zemlje. Od tada se nisam vraćao u rodni grad. Pre pola godine sam se vratio u Srbiju. Sine, ne znaš koliko mi je drago što te vidim.-izgovarao je dok mu je suza klizila niz obraz.

Alkohol je bio zatečen poput mene pa je zaboravio na dejstvo. Kada smo stigli do Čaira zapisao je ćaletov broj i ostavio me ispred zgrade. Tek kada se crveni Opel izgubio iz vidokruga ispovraćao sam se na trotoar a zatim ušao u stan. Uspeo sam da skinem ranac i jaknu a zatim sa odećom i cipelama pao na krevet.

...

Opet „ništa“. Potom opet vetar sa ledja. Već sam bio siguran da je ovo isti san. Nije to čudno. Neki ljudi sanjaju jedan san celog života. Opet dva reda. Ali nešto je drugačije. Ovog puta ja stojim a moj život ide ka meni. Uzbudjeno čekam šta će se desiti. Medjutim ne dešava se ništa. Jedan po jedan oni prolaze pored mene ne zastajkujući. Kao da me ne vide ili ne...kao da me ne poznaju. Vičem i mašem ali uzalud. Pokušavam da ih zadržim da ne odu ali u tom trenutku svi pucaju u komade. Ponovo mi stotinak vrabaca kruži oko glave ali samo nekoliko trenutaka potom i oni odleću nekud. Ostajem sam, u tišini, koju ubrzo probija melodija sa telefona.

S obzirom da se nisam ni skinuo mobilni mi je zujao u džepu pa ga nije bilo teško naći. Poruka od Stefana.

„Gosn biznismen aj u pola 11 da idemo da prijavimo ispite“

Glava veličine autobusa mi je bubnjala negde oko malog mozga. U ustima kao da sam imao masovnu grobnicu. U nekom magnovenju sam uspeo da svučem sve sa sebe i da odem u kupatilo da me protrezni hladnoća. Vratio sam se u sobu tresući se i brzo počeo da se oblačim. Obuko sam staru crnu majcu i preko nje crvenu kariranu košulju. Zatim sam navukao one pantalone na čijim nogavicama su bili tragovi blata i pošao do hodnika. Usput sam zastao i pogledao u zatvorenu fioku ispod koje je stajao ranac. To je trajalo par sekundi a onda sam mirno produžio pored nje i u hodniku obuo patike sa bušnim djonom. Izašao sam u novi dan bez tereta i sa ogoljenom ličnošću i znate šta...bilo je divno.

Kada sam se vratio otvorio sam fioku. Umesto gomile lažnih lica i šupljih očiju u njoj su poslušno i tiho ležale čarape...

 http://www.youtube.com/watch?v=ZB0plNqSl3k

http://www.youtube.com/watch?v=lb3iIeh0Ruw

Objavio bycmanin u 21. januar 2012 19:28:56 | 0 comment(s)

Preselio se

Prešaltao sam se na

http://bycmanin.wordpress.com/

pa kog interesuje...

Objavio bycmanin u 22. decembar 2011 9:57:49 | 0 comment(s)

B.Y.O.B

Muzika u politici... Politika u muzici... Nekad se vole, nekad se mrze, ali takvo se ponašanje i očekuje od promiskuitetnog para koji se decenijama vuče ruku pod ruku po medijima. Svaki film ima svoj soundtrack pa zašto onda ne bi i najveća tragična komedija od svih.

Uz muziku se slavi i tuguje, smeje i plače, ali i proliva krv... mahom nedužna. Možda to na prvi pogled i ne deluje tako. Rećićete da se krv prolivala puškama i mačevima i niko to ne može osporiti. Ali zavirimo malo iza toga. Recimo da imamo vojnika udova povezanih za strune. Iznad vojnika su ruke na čijim prstima se te strune završavaju. Možemo nazvati te ruke „Master of puppets“ ako će vam biti lakše. Te ruke tačno znaju šta hoće i vojnik okovan strunama nema kud sem da se povinuje. Strune su to što ga ograničava u slobodnom delovanju. Postoji mnogo vrsta struna. Laži, obećanja, religija i novac su samo neke od njih. Umesto da ih ruke same vežu one često vole da nateraju vojnika da se sam veže za njih i živi u zabludi da svoja dela čini svojevoljno. To i nije tako teško uraditi. Potreban je samo dobar marketing ili još preciznije-propaganda. A pored parola, reči i slika, upravo je muzika još jedan od elemenata koji je duboko pustio korene u marketingu.

Primere za to nalazimo na dosta mesta u istoriji no nećemo se vraćati mnogo unazad. Najzgodnije je nalaziti primere kod Amera. Počećemo sa Kenedijem koji je ipak imao ponajviše stila u to vreme. Njegovu kampanju predvodio je Frank Sinatra pesmom „High hopes“ a rodjendansku pesmu mu je odstenjala ni manje ni više nego Marilyn Monroe. Medjutim njega u medjuvremenu roknuli tako da idemo dalje.

http://www.youtube.com/watch?v=lHRTCVwSKMs

Nisu svi muzičari dobrovojno korišćeni u kampanjama. Jedan od primera je i Bruce Springsteen. Ronald Regan nije bio baš najomiljeniji medj narodom pa su pesma „Born in the U.S.A“ i Springsteenov ugled poprilično bili zaslužni za njegov drugi mandat. Medjutim to se The Boss-u nije dopalo pošto je demokrata pa je izričito zabranio korišćenje te pesme al jebiga...prošo voz. Sa druge strane Majklu Dukakisu protiv Buša Matorijeg nije pomoglo ni to što je iza njega stajao Neil Diamond sa pesmom „Coming to America“. Zanimljiv je bio i pokušaj Bob Doula koji je za svoju kampanju iskoristio malo preradjenu verziju pesme „Soul man“, dua Sam & Dave, pod nazivom „Dole man“. Ne treba preterano objašnjavati zašto je to svima bilo presmešno i muzički i politički. Dolazimo i do jednog od srpskih ljubimaca koji je pre nego što je izrekao čuveno „"I did not have sexual relations with that woman“ na vlast došao uz zvuke Fleetwood Mac-a i pesme „Don’t Stop Thinking About Tomorrow“.

http://www.youtube.com/watch?v=lZD4ezDbbu4

Svakako najsvežiji primeri vezani su za nedavnu čuvenu pobedu Baraka Obame. Prvi crnac u beloj kući je lično zamolio Joss Stone da napiše pesmu za njegovu kampanju. Pored toga njegovim govorima često je prethodila „City of blinding lights“ benda U2 i „Better way“ Bena Harpera. Pošto je on došao kao poslednja slamka za koju normalani amerikanci mogu da se uhvate ne bi li smakli sa govornice onu karikaturu od Džordža Buša Pomladog, muzičari širom Amerike(bar oni kasvetni u glavu) šetali su majce sa njegovim likom na koncertima i po emisijama, neprestano savetujući ljude da izadju na glasanje. Neke od najeminentnijih muzičkih novina takodje nisu zaostajale. Čuveni Rolling Stone je na svojim koricama takodje imao Obamin lik koji je upotpunjavao naslov „A New Hope“. Kako omladina tamo više sluša rock, metal i hip hop nego redneck country svi ti apeli su upalili. Ostatak je istorija.

http://www.youtube.com/watch?v=voIcPRTLxrg

Naravno ne treba brzati sa zaključkom da je muzika uvek išla uz dlaku političkim ciljevima. Vratićemo se na kratko na gore pomenutog Regana. On je u vreme svog prvog mandata imao protiv sebe i čitav jedan pokret čiji je bes buktao po skladištima i podrumima gde se stvorilo nešto sada poznato kao „hard core“. Black Flag, Minor Threat, Bad Brains, Dead Kennedys i Millions of Dead Cops su samo neki čiji je muzički, ali i socijalni, stav bezbroj puta vodio pesničenju sa murijom. Medjutim nakon Reganovog reizbora kao da je palo u vodu sve ono za šta su se zalagali i to je, na žalost, uslovilo da se najveća imena pokreta rasformiraju ili krenu u nekom dosta drugačijem(mekšem) pravcu. Ipak, to nikako nije kraj. Vrlo brzo našao se neko ko će ih naslediti tako da nije proteklo mnogo do novog talasa nezadovoljstva otelotvorenog u bendovima medju kojima su Bad Religion, Pennywise, System of a Down, Public Enemy i, verovatno najpoznatiji, Rage Against The Machine. Svi oni imali su ulogu svojevrsnih glasnogovornika generacija čija je muzika trebala da oblikuje decu u zdravorazumne osobe otporne na hipnotičku i imperativnu moć govornica gladnih nafte iza kojih vise „stars and stripes“.Nekom ko ne obraća pažnju sva ta buka i dranje zvuči upravo suprotno od onoga što treba da bude. Pa tako nije retkost da američki marinci na frontu u slušalicama slušaju brze ritmove i nabudžene distorzije rock i metal bendova jer im pumpaju adrenalin iako je u tekstu sve ono zbog čega on ne treba da bude tu. Običnu masu je pak lakše ubediti da su Slayer i Marilyn Manson narkomani, propalice i delikventi koji rade protiv blagostanja u državi bla bla bla...uprkos tome što imaju anti-ratne pesme. Zato bendovi odlaze korak dalje pa za one koji ne slušaj tekst naprave i adekvatan spot koji će bukvalno nacrtati poentu.“Zombie“ benda Cranberries, „Work it out“ repera Jurassic 5 i „Sleep now in the fire“ već pomenutih Rage Against The Machine su samo neki od primera angažovanih spotova. Plus postoji mali milion spotova koji jednostavno prikazuju kadrove dece iz Afrike, rata u Avganistanu i uopšte svega onoga što modernom svetu pretstavlja trn u oku. Medjutim poput one slike gde tri majmuna rukama zatvaraju oči, uši i usta, tako i čovek može ostati učauren u svojim uverenjima i imun na svet oko sebe.

http://www.youtube.com/watch?v=w211KOQ5BMI&ob=av2n

Dolazimo i do dela pitomijih protestnih pesama. Šezdesetih su hipici bili glavna opozicija svemu i svačemu dokle god su mogli da puše vutru ko nenormalni i da se goli šetkaju po šumacima. Ispostavilo se da cveće i nije neko oružje za promene ali zato super šljaka kod polnih boljki. Pola njih se verovatno ne seća celih godina a kamoli da su se kao bunili oko nečega. Mnogo upečatljiviji i ozbiljniji su bili ljudi poput Bob Dylana i Johna Lennona. Zaista je predug spisak kultnih pesama ovih autora koje svojim iskustvom i težinom kojom pritiskaju svest mogu lako postati deo svake lične ili kolektivne revolucije. „Imagine“, „Working class hero“, „Masters of war“ i „Times they are-a-changin'“ su tek vrh ledenog brega koji baca hladnu senku na svaki zločin protiv čovečnosti. Ali nije retkost da i autori kojima muzičko opredeljenje nije blisko povezano sa politikom već tematikom tipa „ja te volim ti si mi devojka“ povuku inspiraciju iz nekih ozbiljnijih domena društva. Tako su nastale pesme „Heal the world“ Michaela Jacksona i „All quiet on the Western Front“ Eltona Johna kao i predivna ali potresna „I fought in a war“ benda Belle & Sebastian.

http://www.youtube.com/watch?v=xbpVULqIorA&feature=related

Eto. Videli ste šta pojedini američki muzikanti imaju da kažu o muzici. A da li imate vi svoj stav ili ste poput ona tri majmuna? Ne morate odmah da uhvatite instrumente i da snimate pesme (mada zašta pa da ne), dovoljno će biti da zauzmete jasan, čvrst i nadasve ispravan stav. Svako od vas može menjati svet na svoj jedinstveni način. Upravo o tome se i radi u naslovu koji je možda zbunio nekog ko ne zna da se radi o pesmi benda System of a Down i da skračenica znači „Bring Your Own Bombs“. Oni koji su ruke sa strunama zaista imaju bombe. Ali mi nismo oni zar ne...

http://www.youtube.com/watch?v=zUzd9KyIDrM&ob=av2e

Objavio bycmanin u 27. septembar 2011 9:43:55 | 4 comment(s)

Ispod neba, iznad korova

http://www.youtube.com/watch?v=nEuBxxpDeLw

Tmurni oblaci su se prolili po nebu. Hladno jutro je nekako išlo uz to. Vetar je pravio visoke talase trave koji su se razbijali o kamenje i drveće ko o pučinu. A i samo drveće se pokorno savijalo ka zemlji sklapajući grane ko ruke u molitvi. U tom biljnom podivljalom okeanu davilo se desetak kuća. A u tih desetak kuća davilo se desetak ljudi u svojim životima. U poslednjoj kući u selu dan se odvijao kao i hiljadu pre njega. Da nije bilo promene vremena, raznovrsnih poslova oko poljopivrede i posete dece (koje su se dešavale tačno jednom godišnje) dvoje ljudi u toj kući bi bilo zarobljeno izmedju dve mrtve kazaljke. Deda je ustao i pogledao na sat. Bilo je 6 izjutra ali kroz prozor se jedva moglo razaznati da je uopšte svanulo. Uspravio se uz škripu prastarog drvenog kreveta u sedeći polozaj i protrljao oči. Navukao je opanke na noge i odšepao do prozora. Vukao je tu desnu nogu vec 20 godina. S obzirom na to kako je pao sa drveta mogao je da bude zadovoljan što uopste moze i da hoda. Sa prozora se ukazao isuviše poznat pejzaž. Sa leve strane nalazio se čitav bedem visokih stena koje je Jerma usekla bežeći odatle. Nije bila jedina. Razbežali su se skoro svi iz sela. Jedan po jedan su odlazili u gradove obećavajući da će dolaziti kad god budu mogli ali sve se to svodilo najviše na par puta godišnje iako ti gradovi nisu bili na kraj sveta već pedesetak kilometara od sela. Sa desne strane nastavljao se venac planine na kojoj se i nalazila njihova kuća, dok je kroz sredinu, u dnu doline, krivudao jedva vidljiv asfaltirani put koji je ovog puta izgledao jadnije i uplašenije nego inače. Kao da je molio namršteno nebo da ga poštedi ovog puta. Presecao je grupu od  petnaestak oronulih kuća na dve polovine. To je bio jedan deo sela. Drugi se nalazio 5 kilometara odatle na obroncima Vlaške planine odsečen i od ono malo civilizacije koju pruža asfaltirani put koji dalje prolazi pored napuštene Zvonačke banje i krivudavo nastavlja u dubine utrobe ničije zemlje. Trag mu se gubi negde ka horizontu.

Trgnula ga je škripa vrata. Staro, izborano lice provirilo je u sobu. Gledali su se tako par sekundi. Samo je pucketanje obližnjeg šporeta narušavalo potpuni muk. Deda upitno pogleda na flašu koja je stajala na stolu. Baba klimnu glavom i nestade uz škripu vrata kao što se i pojavila. Voleo je da popije jednu jutarnju rakiju sam i ona je to znala. Verovatno nije razumela ali je znala. U stvari, nije postojalo ničeg kod njih što se već ne zna. Možda su zato i počeli da spavaju u različitim sobama i prestali da pričaju medjusobno. Par reči u nekoliko dana i to je bilo to. Sve se dešavalo po unapred ustaljenoj rutini. Znao je da će se ona opet pojaviti za 15 minuta i spremiti neko jelo. Tako je i bilo. Dok se ona motala oko šporeta on je nasipao još jednu čašicu. Pogled mu je bio prikovan za zid. Par minuta je tupo gledao u njega da bi tek onda shvatio da se oktobar podmuklo prošunjao iza njih. Ustao je, prišao zidu i otkinuo list sa kalendara, bez emocija, mehanički, kao toalet papir u poljskom wc-u iza kuće. Kad se vratio za sto čekao ga je pun tanjir a njegova baba je sedela prekoputa njega i lagano žvakala. Nisu se gledali. Samo su jeli i ćutali u glas. Mozda bi trebao nešto da joj kaže ali nije znao šta. U početku se trudio da nadje prave reči a onda ga je tišina povukla za rukav i povela sa sobom u višemesečnu šetnju. Teško je reći prave reči nekom koga ste dva puta skidali sa konopca. Bio je uveren da trula greda ne bi izdržala ali opet nije smeo da rizikuje. Prošlo bi dva dana a baba bi opet počela da pije lekove i da se ponaša kao da se ništa nije desilo. Nije bio siguran šta se dogadja u njenoj glavi niti kako je došlo do toga da s vremena na vreme postaje druga osoba ali je čvrsto obećao sebi da će učiniti sve da joj takvo stanje olakša.

Završio je jelo i lagano ustao sa stola. Rekao je jedno kratko „idem“ na šta je baba samo klimnula glavom ne podižući pogled sa tanjira. Izašao je u nešto sto se moglo nazvati hodnikom. Pod je bio zemljan a zidovi od blata, kao i u celoj kući, s tim što se u hodniku to najviše primećivalo. Po celoj prostoriji su bile razbacane pantalone, bluze i čarape. U jednom ćošku stajala je prašnjava gomila flaša a naspram nje zeleni drveni sto na kome nije bilo ničeg sem nabubrelog testa. Preturao je par minuta po stvarima koje su bile na čiviliku ali i na podu sve dok nije izvukao iz te zbrke plavi radnički mantil. Obukao ga je dok je prolazio kroz izduženo dvorište u kome je sem česme sa ledeno-hladnom planinskom vodom bilo i tri šupe, dve za stoku i jedna za improvizovanu radionicu. Pored nogu mu se motao bezimeni pas. Za razliku od neba, on je delovao kao da ga ništa na ovom svetu ne brine. Deda ga je lagano gurao nogom ali se pas sklonio tek kada mu je pažnju zaokupila jedna zalutala kokoška koja je prošla dvorištem koje je bilo ogradjeno tarabama gustim kao starački zubi. Od njihove kuće, koja ja bila na samom kraju zaseoka, uski zemljani put je vodio navise do vrha brežuljka koji je bio u visini trošnih krovova. Tu je na kratko zastao i osvrnuo se oko sebe. Hladni vetar je nosio spokoj usnulog sveta. Mrsio mu je sedu kosu i nepravilno podizao obode mantila tako da je morao da gurne ruke u džepove ne bi li ga umirio. Iznad trave su štrčali samo on i dva drveta razbacana ispred njega po jedva preglednim livadama. Put je vodio naniže izmedju njih sve do malog šumarka iza koga se nalazila njegova njiva. Nije se spustio ni deset koraka stazom a već je osetio prve kapi kiše. Znao je da se neće zavrsiti na tome pa je požurio, koliko mu je to noga dozvoljavala, do šumarka u kome se nalazila koliba za alat u koju bi mogao da se skloni dok kiša ne reši da se primiri. Trebalo joj je pola sata. Oblaci su i dalje izgledali gnevno. Mozda su samo zastali da malo predahnu. Negde tamo, ne tako daleko, tutnjali su gromovi. Nije želeo da rizikuje da pokisne a da ne završi to sto je naumio pa je iskoristio prekid paljbe i krenuo natrag ka kući, istim putem preko brdašca. Čim se približio kapiji začuo je lavež pasa koji je dolazio sa drugog kraja dvorišta iz pravca kuće. Osetio je čudne udarce u stomaku. Odzvanjali su mu u glavi jače od gromova koji su, kao blicem, osvetljavali ceo kraj i udarali po njemu krošeima i aperkatima. Dao se u trk. Zaboravio je na svoju sakatu nogu i tresnuo o zemlju. Pad je došao kao šamar otrežnjenja. Pridigao se i nastavio užurbano ka kući dahćući i ovog puta pridržavajući se za ogradu koja se protezala maltene do samog ulaza u kuću. Lavež je postajao sve glasniji. Uleteo je u kuću i krenuo desno ka prostoriji u kojoj je do malopre bio zajedno sa babom. Gurao je vrata ali nisu htela da se otvore. Pas je i dalje lajao. Provalio je unutra posle četiri pokušaja. Zatekao je baš ono čega se bojao. Greda je ipak izdržala...

Spustio je telo sa tavanice i položio ga na sto. Proverio je puls, čisto za svaki slučaj. Nije znao šta dalje da radi. Pripisao je to šoku. Ostavio ju je tako rašrenu na stolu i sišao do dela sela koji se nalazio u podnožju ne bi li pronašao neki telefon. Pozvao je sina. Bio je van zemlje na službenom putu. Nije zvučao iznenadjeno. Rekao je da će doći najranije za dva dana. Njegovo „Čuvaj se. Biće sve u redu“ je označilo kraj razgovora. Ispred seoske zadruge tri bradata, zapuštena čoveka ispijali su pivo. Bilo je to malo selo, svi su se poznavali. Čim su čuli šta se desilo skočili su na noge i pošli sa dedom u brdo da mu pomognu „da je sa’rani kako dolikuje“.

Nije im trebalo dugo. Sve je bilo spremno do sumraka. Sanduk su iskovali po meri, od nekih dasaka koje su pokupili po selu. Nakon toga iskopali su plitku raku na vrhu brega koji deda tog jutra nije trebao da predje. Možda bi tada sve bilo drugačije. Možda... Možda je mogao da bude bolji.

 Dve babe su se postarale da pokojna bude adekvatno odevena za svoj poslednji ispraćaj. Četvorica staraca nosilo je sanduk znojeći se. Iza njih umorno su se gegale dve babe. Kraj dana nije bio ni nalik početku. Prepodnevno sivilo zamenile su neprirodne narandžaste i ljubičaste nijanse koje su se uvijale oko Sunca, praveći mu tobogan niz koji će lagano skliznuti iza brda. Ali ono će opet sutra izaći, prepuno novog života poput neiživljenog feniksa željnog dokazivanja. Sa njegovim suncem, stvari su stajale malo drugačije. Popa nisu imali, tako da je on improvizovao nešto nalik molitvi a zatim pogledao ostale i klimnuo glavom. Muškarci su se prihvatili konopca i uz grčeve na licu spustili sanduk. Tri pomoćnika su počela da zatrpavaju sanduk dok je on samo gledao dole ka njemu. Čudno je to. Očekivao je nešto drugačije. Da mu nešto poput vrana kida utrobu. Da ne može da kontroliše suze i da ga preplavi tuga. I jeste bio tužan. Ali bila je to druga vrsta tuge. Osećao se kao da je izgubio deo tela. Kao da mu je felerična noga konačno otkazala. Ali opet delovalo je kao nešto na šta će se brzo navići i zbog toga je sebe smatrao još gorim čovekom nego što je ustvari bio. Prenuo se iz svoje meditacije. Bio je sam. Okrenuo se i video petoro hodajućih leševa kako se udaljavaju prema selu. Uzeo je ručno napravljen krst i zaboo ga u zemlju. Zažmurio je. Lagano se prekrstio i krenuo za ostalima.

Vreme je nastavilo da curi, sporo poput mulja u močvari. Noći ipak nisu bile toliko dugo kao što je očekivao. Relativno brzo bi zaspao ali su snovi bili prazni i crni. Nastavio je da se zanima poljoprivredom nadajući se da će vreme brže prolaziti. U pauzama se pitao kuda ide njegov život. Kuda i sa kim? Odlučio je da se ne zamara puno time i da za početak sačeka sina. Sin i snaja su došli nakon dva dana, kao što mu je sin i obećao. Unuke nisu poveli i nije im zamerao. U životu će tek nailaziti na smrt, i bolje je da je izbegavaju dok još mogu. Svo troje otišli su na babin grob. Ćutali su neko vreme.

-Šta planiraš dalje?-upitao ga je sin

Deda je samo slegnuo ramenima

-Razmišljao sam da podješ sa nama u grad. Spremili smo ti i jednu finu sobu. Bićeš više sa decom. Šta ćeš ovde da radiš sa ovim starcima. Jedva da vas ima dovoljno za razgovor.

I zaista. Pomislio je da mu možda ne bi škodilo da malo promeni sredinu. Klimnuo je glavom i sišao do kuće da spakuje nešto malo garderobe. Četiri sata kasnije nalazio se u toplim kolima na čijim prozorima su munjevito prolazili narandžasti tanki snopovi svetlosti visokih bandera koje su strogo stajale na ulazu u grad. Semafori, gužve na ulici i u saobraćaju...sve je to bilo novo za njega. Širom otvorenih očiju gledao je neki drugi svet, koji ima neka svoja pravila i ne mari za njega. Prošli su uzduž ceo grad i došli do naselja u predgradju. Stali su ispred dvospratne kuće koju on nije prepoznao, iako je tri puta bio u njoj. Izaša je i zagrlio dečaka i devojčicu koji su veselo skakutali ispred praga. Zatim su njih poslali u krevet, jer je već odavno pao mrak, a njemu pokazali njegovu sobu. Bila je na prvom spratu, druga vrata levo od ulaza. Unutra se nalazio krevet, ormar, sto, mali televizor u boji i stara šivaća mašina gurnuta u ćošak i prekrivena braon ćebetom. Soba je imala dva mala prozora sa šarenim zavesama i sve u svemu delovala više nego pristojno. Njemu je to bio pravi luksuz. Spustio je torbu na pod i ispružio se na krevet svom svojom dužinom. Imao je još 15 minuta do večere. Spavalo mu se ali nije imao vremena da odrema ozbiljnije. Sačekao je da prodje tih 15 minuta i popeo se na sprat u trpezariju. Sve je već bilo spremno. Nije imao pristojan obrok danima pa je brže bolje navalio na pečeno pile. Dok je žvakao sin mu je pričao kako će mu ovde biti odlično. Kako ima dosta njegovih vršnjaka u komšiluku i kako ne treba ništa da radi sem da uživa. Zvučalo je to kao dobar plan.

Krenulo je lepo...zaista. Prvih nedelju dana je šetao ulicama predgradja, sklapao poznanstva sa starcima koji ga nisu baš najbolje razumeli zbog polubugarskog govora koji je dovukao iz svog kraja. Nije igrao mice, nije igrao šah ali je voleo rakiju. To ih je spojilo. Svako prepodne su sedeli po dva sata u dvorištu i psovali političare i državu. Negde na trećoj čašici pojavio bi se i Tito od nekud u razgovoru. „Kako se tad lepo živelo“ prisećali bi se s nostalgijom nekih davnih crno-belih vremena kada su fića i bratstvo i jedinstvo harali Jugoslavijom sada zakopanom na 6 grobova od država. Sredom i subotom su bili pijačni dani. Naučio je kako da dodje do pijace i tim danima je sam odlazio tamo. Retko kada se zaista vraćao kući sa nečim kupljenim ali je voleo tu „pošto ovo“, „koliko vam je ono“, „mnogo je to“ priču. Ali kao i čavrljanje sa košijama tako je i pijaca brzo dosadila. Sin i snaja su imali poslove i retko su bili kući dok unuke nije zanimalo da provode slobodno vreme sa jednim neinteresantnim starcem koga jedva i razumeju. Postajao je usamljeniji iako je oko njega bilo više ljudi nego u selu. Jedno vreme se trudio da se navikne na gledanje televizora po ceo dan ali mu nije išlo baš najbolje. Brzo bi mu dosadila i skupština i opštenarodno veselje na televiziji sa roze flekom u ćošku ekrana. Trajalo je to tako još nekih deset dana. A onda, jednog neradnog prepodneva, sin je svratio do njegove sobe i pokucao. Nije bilo odgovora pa je ušao unutra. Krevet je bio prazan iako je delovalo kao da je taj neko ko je spavao u njemu skoknuo do kupatila. To je pomislio i sin pa je proverio. Nije ga bilo ni tamo. Polako ga je hvatala panika. Seo je u auto i provezao se krajem. Očekivao je da će ga zateći kako sa nekim čičom ispija njegovu jutarnju rakiju medjutim svi su mu rekli da ga nisu videli od jutros.

U medjuvremenu deda se sa mukom penjao u crveni autobus za Dimitrovgrad. Nedavno je spazio da dosta autobusa prolaze pored pijace. Ispostavilo se da je autobuska stanica na pet minuta hoda od pijace. Tog dana je ustao u zoru i spretno, kao neki lopov, se iskrao iz kuće. Nije poneo ništa sa sobom sem para. Sve stvari su ostale u sobi. Znao je da će se dići panika kad shvate da ga nema ali nadao se da će do tada već biti van grada. Sat vremena je čekao autobus. Bio je jedini putnik. Seo je negde pri kraju brundajućeg krša. Preispitao je svoju odluku. Setio se nečega što mu je majka rekla kad je polazio u školu koja se nalazila u susednom selu. Rekla mu je da čoveka čitavog života nešto vuče nazad ka mestu gde se rodio, načinio prve korake, prvi put smejao i doživeo prve probleme. Sve do ovog trenutka nije verovao u to. Pretpostavljao je da će ga sin pronaći već sutra tako da nije puno mario za to. Ostavio je svu buku velikog grada iza sebe. Gledao je neko vreme u brdoviti krajolik od koga se odvikao tokom svog izleta u civilizaciju a onda je i zadremao. Probudio ga je vozač kad su stigli u Dimitrovgrad. Odatle je uhvatio prigradski bus do sela. Iskoristio je pauzu pored manastira Poganovo da zapali sveću. Prekoputa stanice u selu ugledao iste ljude koji su mu pomogli oko sahrane kako ispijaju pivo ispred zadruge. Pridružio im se i ispričao sve o svom putovanju koje je naprasno prekinuo. Pričao je kako je ponosan na sina i kako mu je porodica divna ali da oseća da to jednostavno nije za njega i da ne želi da im bude na teretu. Rekao im je da će sići i sutra do njih i krenuo ka kući da ga ne bi uhvatio mrak jer ovde nije bilo velikih, strogih bandera jačine Sunca. U kući je, naravno, sve bilo onako kako ga je ostavio. Otvorio je prozore da izvetri miris staračke ustajalosti koji se osećao ovog puta više nego pre. Na krevetu je video babine stvari koje je nosila svog poslednjeg dana. Još uvek se mrak nije nadvio nad planinom. Sunce se koprcalo na zapadu odbijajući da zaroni u privremenu komu. Uzeo je stolicu i poneo je sa sobom iz kuće. Uputio se ka dobro poznatom mestu koje je, kako se ispostavilo, postalo jedno od prekretnica u njegovom životu. Bio je miran i moglo bi se čak reći zadovoljan. To je mesto za njega. Tu treba da bude. Tu ga vuče duša iako nema ugradjenu navigaciju. Nisu za njega gužva, zvuci sirena i visoke zgrade. Bilo je potrebno da se odvoji od ovog pejzaža da bi shvatio koliko ne može bez njega. Tu je njegov mir i nikad ga neće napustiti. Od sutra će se baciti ponovo na poljoprivredu i sve će biti kao pre. Stavio je stolicu nedaleko od nespretno napravljenog krsta, seo, i uživao u minutima koji su, izgleda, i sami uživali u svojoj lenjosti za prolaženjem. Zemlja se usporila. Vetar je zastao da odmori. Sunce je i dalje plutalo po horizontu. Protegao se u stolici i ubrzo zadremao. Sunce je sutradan ponovo stidljivo provirilo iza brda da ga pozdravi ali njega više nije bilo...

http://www.youtube.com/watch?v=CYZhUviqEvY

Objavio bycmanin u 10. avgust 2011 19:30:06 | 2 comment(s)

200 na sat u propast

(Malo odskačem ovog puta od "priča" formata. Ovo je tekst koji sam pisao za niški Pressing)

Nekad jednostavno ne smeš da ignorišeš znake! Sećam se da je moj drug Kole pre nekih godinu dana rekao:“ Ovo ne može da izadje na dobro! Je l ste videli da su na Dnevniku vratili onu staru param-param-param-param-pampam špicu?“. I bio je u pravu. Nije izašlo na dobro. Rafovi su počeli da se prazne uporedo sa glavama omladine koja je počela da živi život od pre dve decenije. Još jednom je do izražaja došla prastara dijagnoza Srbije – amnezija. Stalno to zaboravljamo...jebiga...takva nam bolest. Devedesete se vraćaju. I to ne šunjajući se na zadnji ulaz već GRANDiozno na velika kitnjasta vrata ispred kojih je crveni tepih okupan svetlom reflektora. Ukoliko to niste primetili daću vam par hintova.

Nešto što najviše bode oči su Air Ljaksice čija cena vrtoglavo probija plafon a kombinacija boja granicu epilepsije. Naravno ono što neizbežno ide uz njih su zajeban stav, ružni cvikeri za sunce koji se nosi i kada dotičnog nema na nebu, tarzanka, markirana šljašteća treša sa ranflom i naravno dance muzika. Vaskrsla je u 21. veku jača nego ikad. Uglavnom se hrani po diskotekama i velikim automobilima. Nije vampir pa joj obešene brojanice o retrovizor ne smetaju. Lavina recikliranih tuc-tuc ritmova i u transu podignute ruke zaraženih kliknule su prekidač u glavama zaboravljenih asova iz tog vremena. Lightbolt! Nova ideja je rodjenja-povratnički koncerti. Tako su, za relativno kratko vreme, neodizelaši imali prilike da vide svoje junake u novom izdanju sa starim sranjem. Dr Iggy, Tap 011, Moby Dick i još neki vratili su se po svoje. Zombi franšiza dobija novi nastavak: „Dance of the dead“.  A pošto to nije dovoljno infiltrirali su se i u krvotok onih kojima je čak i Tito reko da su u pravu-studentarije. Pa tako razne ekonomijade, primatijade i ostale ijade vuku sa sobom ove „legende“ ne bi li zadovoljili (ne)ukus buduće srpske intelektualne elite koja će nam, kako je krenula, vratiti hipermegauber inflaciju, Step sokove, benzin u Sprite flašama i sve ono što ne volimo i ne sećamo ga se rado.

Medjutim nije baš sve izgubljeno. U najtežim vremenima bunt tera na najjače odgovore. Preživeli prvoborci iz tog vremena (Dža ili Bu, Ritam Nereda, Overdrive, Darkwood Dub, Obojeni Program, Atheist Rap, Block Out, KKN, Bjesovi...) još uvek drže stražu. Ko da su znali... Dodatno ohrabruje i to da nisu sami. Čitava plejada omladine im čuva ledja. Consecration, E play, Marčelo, Iskaz, Guybrush Treepwood, Discord, Downstroy, Tiarah, Autopark, Eyesburn, Tibia i mnogi drugi svesni su opasnosti i drže instrumente na gotovs. Sa pisanom rečju stvari dosta lošije stoje. Jedan od poslednjih bedema odbrane upravo držite u rukama. Na svu sreću u rat je uleteo i internet kao pogodno tlo za gerilsko ratovanje. Kakvi god da su izgledi jedno ne smemo zaboraviti. Nije gotovo dok debela žena ne otpeva kraj.

“Svi koji ne mogu zapamtiti iskustva prošlosti, osuđeni su da ih ponavljaju” reče jednom Džordž Santajana. U nastavku sledi kratak rezime decenije namirisane zelenom Malicijom u vidu audio CD-a. Čisto da se obnovi gradivo i podstakne kreativnost . Uništite ga na najoriginalniji način koji vam padne na pamet. Eksplozije su ovog puta dobrodošle. Ali  ukoliko vam se nekim čudom svidi zamolio bih vas da bacite ovaj Pressing u vatru da se očisti od zlih duhova I da nikad u životu više ne uzmete drugi jer će vas ošamariti.

1. Ivan Gavrilović – 200 na sat

2. Beat Street – Opsesija

3. Djogani Fantastiko – Idemo na Mars

4. Dee Monk – Samo želim da znam

5. Dobar Loš Zao – Žurka

6. Duck – Pedro

7. Twins – Plavi slon

8. B3 – Blokada

9. Moby Dick – Kralj kokaina

10. Dr Iggy – Oči boje duge

Objavio bycmanin u 17. jul 2011 23:15:50 | 2 comment(s)

Džizs Krajst Superstar

http://www.youtube.com/watch?v=3BpwImS4yyY

http://www.youtube.com/watch?v=sqIL7MXotkc

Objavio bycmanin u 20. april 2011 10:54:27 | 3 comment(s)

Život na recept

http://www.youtube.com/watch?v=hlKiUKe-2hQ

Objavio bycmanin u 3. februar 2011 19:11:48 | 3 comment(s)

Bosi

Šoferšajbna je tada delovala mnogo veće. Kiši koja je rominjala bila je potrebna čitava mala večnost da se slije niz nju. Uživao sam u tome. Čak je i zadnje sedište na kome smo bili sestra i ja delovalo kao omanja soba a pepeljare kao fioke. Zato sam uvek u povratku sa mora voleo da izujem patike i pretvaram se da sam u kući. Toliko davno je to bilo. Tek je počelo da sviće i Bugarska je delovala mirnije nego ikad. Gužve na plaži i muzika iz klubova bili su deo neke druge zemlje a ne ove čiji su predeli prolazili pored mene ko na pokretnoj traci. Jedna stvar je ipak štrčala u celom tom spokoju a to je bio pogled mog ćaleta koji se nazirao u retrovizoru.To je primetila i keva koja je sedela pored njega:

 -Šta je bilo?-uptala ga je naposletku.

-Čudim se što ih nema. Čak sam i usporio pre petnaest minuta ali još ih nema da se naziru.

-Pa dobro, krivudav je put, možda ih samo ne vidiš.

 Mislio je na naše rodjake koji su putovali sa nama u bednom izgovoru za „tristaća“ svetle proliv boje. Tako je bilo još nekih petnaestak minuta a onda je briga nadvalada pa smo stali i okrenuli se natrag ne bi li videli gde su se zadržali. Očekivali smo automobil parkiran pored puta i ledjima okrenutog strica koji bi se trudio da bude neprimetan iako bi se iz aviona videlo da piša. Medjutim kilometri su se nizali a njih i dalje nije bilo na vidiku. A onda smo došli do kolone. U tom trenutku se u stomaku prolio čudni koktel straha i nade koji je vidno ošamutio moje roditelje dok smo sestra i ja tupo žmićkali u red automobila ispred. Prvo se odvažila keva:

 -Eto vidiš. Garant ih uhvatila kolona pa sad čekaju.

 Ćale je samo progutao nešto preveliko da bi se nazvalo knedlom. Izašao je iz auta i otišao da vidi čemu zastoj. Posle pet minuta vratio se trčeći. Izveo je kevu napolje i počeo nešto da joj priča hvatajući se za glavu. Ona se vratila do auta, otvorila vrata i rekla nam da čekamo tu i da budemo dobri. Par sekundi kasnije već su nam izmakli iz vidokruga. Kada su dotrčali natrag delovalo je kao da nas ne primećuju. Izveli su nas iza auta. Nismo stigli ni da navučemo patike. Neki policajac me je uhvatio za ruku a ja sam to isto uradio sestri koja je već u drugoj ruci držala svog braon medveda čija se jedna šapa vukla po podu. Stajali smo tako bosi na mokrom asfaltu centralne Bugarske ne znajući šta nas je snašlo ali nije moglo nikako da bude dobro. Kada se gužva raskrčila ugledali smo nešto na sredini puta. Imalo je istu boju kao „tristać“ ali on je bio kockast a ovo je nešto žuto zgužvano oko čega su se nazirale barice sa crvenkastom kišom.

Prošlo je dosta vremena pre nego što su se vratili. U medjuvremenu je drugi policajac doveo brata od strica koji je bio na suvozačevom sedištu i zadobio samo ogrebotine na vratu od pojasa. Sa svojih deset godina nisam kontao mnogo šta se izdešavalo. On je, sa druge strane, već imao petnaest i na licu mu se videlo da zna. Najmladja ali najzbunjenija je bila moja sestra kojoj tek ništa nije bilo jasno sem da, kao i mi, treba da ćuti. To je bilo sve što su uradili keva i ćale kad su se vratili i potrpali nas u auto. Sve je bilo isto kao do pre par sati s tim što ovo nije bila prijatna, opuštajuća tišina. Pitali smo gde su stric i strina. Ništa nam nisu odgovorili. Da sam bio malo stariji verovatno bih odgovor video u retrovizoru gde su se nalazile otekle ćaletove oči. Prošli smo nemo kroz neki grad jezivog jutarnjeg izgleda. Par  visokih zgrada, koliko ih je bilo u glavnoj ulici, bile su tamno sive boja sa mestimičnim crnim pečatima od požara ili od čadji. Desetak ljudi, koliko ih je bilo na ulici, nisu imali lica. Odahnuo sam kada smo izašli iz tog grada. Sledeći u koji smo stigli bio je manje jeziv. Rekli su nam da ćemo tu da prenoćimo jer su stric i strina tu u bolnici a slivenska bolnica važi za jednu od najboljih u zemlji. Bratu su pričali kako će sve da bude u redu. I dalje je samo ćutao. Te večeri je izgovoreno tako malo reči a toliko mučnih. Spavanje je bilo umor. Ujutru su svi izgledali kao da su kopali cele noći. Pola dana smo, mi deca, proveli sami u hotelskoj sobi a kada su se roditelji vratili rekli su bratu da je strina umrla na šta je on hladno odgovorio:

 -Znam.

 Keva i ćale su se prvo čudno pogledali a zatim se zagledali u njega sa istim čudjenjem. Potom je on objasnio da je odmah nakon nesreće pokušao da joj izmeri puls koga nije bilo.

 -Bar je umrla u snu-dodao je.

 Kasno popodne krenuli smo za Srbiju. Sa nama su išla još jedna kola-mrtvačka. Prelazak preko granice je bio čudan. Svi carinici su pognutih glava uzimali dokumenta koja su odmah vraćali bez gledanja. Rampe su se dizale brzo. Čim smo prešli granicu ugledali smo nekoliko ljudi koji su čekali. Ovi su imali lica. Na njima je bio grč.

 Nisu me vodili na sahranu i hvala im na tome. Vremenom su delići počeli da se slažu u mojoj glavi jer su idućih nekoliko dana pričali jednu te istu stvar različitim ljudima. Ono što sam shvatio je da je put bio klizav od rominjanja one kiše i da su se zbog toga podvezli pod kamion. Strina je spavala na zadnjem sedištu i pri udarcu samo izletela iz auta. Stric je bio poznat po tome što nije voleo da se vezuje. Samo bi prebacio pojas preko sebe zbog policije. To ga je koštalo jednog unutrašnjeg krvarenja kada mu je volan prodro u stomak. Lekari su bili na mukama a on posle toga na tešikm lekovima i sa šipkama u telu.

 Sada, trinaest godina nakon toga, naravno svi izbegavamo da pričamo o tome. Medjutim to što se o stvarima ne priča ne znači da nisu tu. I te kako su tu. Saplićeš se o njih i ubedjuješ sebe da si se spotako sam o svoju nogu. Problem sa ružnim stvarima je taj što su lakše od lepih stvari. Zato i plutaju po površini umesto da potonu tamo gde ih nikada nećemo naći i gde će istrunuti i razgraditi da od njih ne ostane ni traga. Nedavno mi je ćale rekao da mora da ide do Pirota. Kada sam ga pitao zbog čega objasnio mi je da ide da pozajmi pare prijatelju iz bugarske koji nam je ONDA mnogo pomogao jer je tada bio u vlasti i sredio da strica brzo prebace u bolju bolnicu. Takodje nam je objasnio da telo mora preći granicu u limenom kovčegu i pomogao oko papirologije potrebne za to.

 -Tad je bio u vrhu a eto bio pošten pa nije hteo da se nakrade ko ostali. Sad je maltene bos. Ne samo da ću da mu dam tih trista eura što traži, daću mu i više...ne mora nikad da ih vrati...jer sine ne znaš kako je teško biti mrtav u tudjoj zemlji.

 I u pravu je. Ne znam. Samo naslućujem iz ovog sećanja  i nadam se da neću saznati jer tako nešto može da se sazna samo na teži način. Ono što sam shvatio je da si tokom celog života bos. Ne postoji ta obuća koja će te sačuvati dok hodaš kroz život po srči svega što voliš. Svaki korak, svaki napredak, traži krv. Bar ta krv ostavlja trag da te pronadju ako se izgubiš na putu.

http://www.youtube.com/watch?v=9AZPI_hxDGc&feature=related

Objavio bycmanin u 11. decembar 2010 17:42:07 | 2 comment(s)

Hola Miguel

http://www.youtube.com/watch?v=2FrOTvU5ejM

Objavio bycmanin u 28. oktobar 2010 18:51:59 | 1 comment(s)

Svetirandjel

-Dobro da si pošo sa mnom da me Jelena ne pokupi na jelašnički most.

-A?

-Pa znaš ona što kao mrtva sto godina pa stopira tipove koji sami idu ovim putem tamo gde se skreće za Jelašnicu.

-I?

-I jebem li ga. Nadam se da im ga izblajva al pošto nisam siguran zvao sam tebe da podješ sa mnom da se ne smaram sam do Pičkojevac gde treba da pokupim ovi od slavu. A u povratku joj ne bih savetovao da nam se teleportuje u auto da je ne siluju pa nek je utvara kolko oće.

-Jel znaš da dodješ do tamo?

-Hm...relativno.

-Kako bre relativno?

-Izvini ali meni objašnjenje „kad udješ u selo ide sranje put., znači rupa do rupu. E a kad se put malo popravi ideš pravo dok ne naidješ na kanal koji se iskopao za cevku i odma posle toga skreneš levo po neasfaliran put i opet samo pravo“ ne zvuči baš najsigurnije.

-Ao...onda da znaš da je bolje što si me zvao. Ovaj put je jeziv iovako a kamoli ako promašiš cevku i skreneš u neki šanac gde gmižu zombiji s mašinke koji su nastali jer je...

-Daj zajebi jer mi se čini da će da postane još gluplje.

-Verovatno. A ako tamo nisu zombiji nego mutirane debele žene koje...

-Aman bre!

-Dobro bre koj ti je djavo. Samo hoću malo da razvedrim atmosferu. Idemo kroz ovu vukojebinu po mrkli mrak još mi nešto reži tu na zvučnici.

-Jebiga povadio sam sve diskove kad sam terao auto u perionicu. Ostao samo Tricky unutra.

-Pazi ide ti opet neki auto otuda

-Čekaj. Bolje ja da se sklonim u stranu. I ovaj garant ide od slavu, pitanje je dal vidi nešto i dal ima refleksi.

-Ladno opet žena vozi!

-Pa normalno. Ono za šta drugo da je vučeš na slavu? Sigurno ne da te celo veče gazi pod astal i gleda u fazonu „jebaću ti kevu kad dodjemo kući“. Nego evo ovo deluje ko kanal za cevku znači da bi trebali da skrenemo...ooooovde.

-Jebote ovo izgleda ko put za Mordor.

-Mordor-nemordor to mu je. Ako samo još dublje zakasmo u šumu-rikverc.

Dao sam gas. Folcvagen se malo mučio uz brdo da bi ubrzo ugledali svetla kuća i krdo automobila parkiranih na livadi. Uglavili smo folcvagena pored neke plevnje i ušli u kuću iz koje je treštala neka naftalinska muzika. Moj Kopilot se pravio kulturan i pitao Domaćina koji se odmah stvorio pored ulaza:

-Jel da se izuvamo?

-Ma taman posla deco ajde ulazite ovamo kod drugari.

-E pa prvo vama srećna slava.

-Fala fala. Ajte po mene.

Pošli smo za njim i skrenuli kod zamrzivača desno u omanju sobicu. U prostoriji  pored je bilo glavno veselje dok je u ovoj „ispostavi“  bilo samo 4 osoba a od toga su nam tri bile dobro poznate njuške zbog kojih smo uopšte i bili ovde. Sa plave „Aiwe“ je cepao neki Ipče Ahmedovski ili tako neko čudo koje je već nadjačavao žagor pijanih budala koje su sedele oko stola, koji je zauzimao veći deo prostorije, i viljuškama ko harpunima nabadili žrtvovano prase. Kopilot i ja smo se pozdravili sa svima i uglavili se na čelu stola. Nije prošlo ni dva minuta a pojavila se Domaćica.

-Deca el da krećemo od predjelo?

-A ne, mi smo samo došli njih da...

-Ma nemoj me nervirate saću ja to sve. A šta će pijte.

Kopilot i ja smo se pogledali i kanonski odgovorili:

-Rakijicu prvo.

-A za posle ćemo da vidimo-dodao sam.

Predjelo i piće je donela Snajka. Dohvatili smo se i mi harpuna pa raspalili po bespomoćnoj salami, eksirali po sljivu i stidljivo potražili pivo...„ako može“. A naravno da je moglo. Kad je slava-sve može. Taman smo ga nišanili u čašu kada se oglasio onaj četvrti koga prvi put vidim. Stranac je  imao  negde oko 40 godina, kratku, već prosedu, kosu i crno belu kariranu košulju na sebi. Gledao je mutno u sto ispred sebe dok nije krenuo predavačkim tonom:

-Jel znate deco šta je potrebno za uspeh? Rad, rad i samo rad. Evo poglete mene. Sve ovo što sam stvorio, stvorio sam s ova deset prsta i s celodnevne fizikalije. Vama će već da bude lakše verujte mi. Sprema se bolje vreme. Neće se vi mučite ko mi.

-More ne bi reko prijatelju.-prekinula ga je poznata pijana njuška koja je sedela s njegove desne strane-jedni otišli sad dodjoše ovi kobajagi bolji al sve to ista govna sad ne možeš da nadješ poso i da oćeš.

-Eh nemoj tako sine. Mislim svi ste mi vi prijatelji bre ej...što bi vas lagao. Nego lenji ste si, to je muka...

-Ma nemoj!-uporan je bio omladinac s desne strane-A kako si ti to počeo da zaradjuješ? Došo si u firmu i reko „ej ja oću da radim“ i oni rekli „važi sine nema problema od sutra imaš dobru platu“?

-Ne baš. Prvo me ćale zaposlio u njegovu firmu pa sam onda...

-Eto vidiš! I tad je trebala veza. Epa ništa se nije promenilo na bolje nego na gore. Sad džabe potežeš i ujke i jetrve i zaove. Nisu više dosta veze sad trebaju i pare uz to. Evo ja bih odma hteo da radim nešto i da olakšam mojima samo kad bi znao da neko hoće da me zaposli.

-Evo ja ću da te zaposlim-ko iz topa je uzvratio Stranac i uživao u novonastalom muku koji se može uporediti sa onim londonskim kad je Dule Savić zabio gol Arsenalu. Trajao je omanju večnost dok ga nije prekinulo jedno kratko potvrdno:

-Ajde!

-Nema problema. Sutra dodješ kod mene u kancelariju pa ćemo da vidimo nešto.

-Mani me ti od sutra. Da li ti možeš sad da mi obećaš neki poso.

-Ma sve bre može prijatelju bre. Kaži samo šta bi teo da radiš.

-Pa ko vozač recimo.

-Rešeno. Evo ključevi bre odma ima da voziš ako rešiš.-mašio se rukom za džep i kopao po njemu dok nije izvukao ključ na kome su landarala 4 metalna kruga.-A za pare ćemo da se dogovorimo na tamo.

-Jel vidiš da pare ne dolaze odmah. To pokušavam sve vreme da ti kažem.

-A jel ti pare trebaju?

-Pa normalno da mi trebaju! Trebaju svima!

-Evo kolko ti treba da bi bio srećan?-opet se mašio za džep ali je ovoga puta izvukao kožni novčanik iz koga je krenuo da vadi novčanice od 100 eura i da ih  skoncentrisano redja po stolu tako da nije video svog potencijalnog radnika kako baca tek napravljeni špricer o zid i iznervirano ustaje da bi mu glasno stavio do znanja:

-Onoliko koliko mogu da zaradim a ne koliko ti možeš da mi daš!

Potom je žurno izašao napolje a svi mi, sem Stranca, za njim. Trebalo nam je neko vreme da smirimo rizlingom potpaljenje emocije. Ispostavilo se da je lek bio u predlogu „daj da sobujemo još po komad pa da idemo“. Vratili smo se u sobu. Stranca nije bilo. Neko nam je reko da se izvrnuo u kadu u kupatilu i zaspao. Razgovor se nastavio do kasno u noć a „po komad“ u „još po litar“. Sledećeg čega se sećam je da sam se probudio u folcvagenu, i dalje parkiranim pored plevnje, u nepravilnom izlomljenom položaju sa menjačem u ledjima na kome bi mi pozavidela i rumunska gimnastičarka. Kopilot je na zadnjem sedištu suptilno hrkao na 9 stepeni rihterove skale. Ispod brzinometra sat je pokazivao 06:39. Izašao sam u prohladno i maglovito jutro. Ostatak društva je bio rasut u dvorištu, skoro svi u senu dok je jedan ležao u traktorskoj prikolici prekriven slojem rose. Probudio sam ih i potrpao u auto. Otišli smo bez pozdrava vrlo brzo ostavljajući tablu Pičkojevca iza sebe.

Šta biva kad se sveci mamurni probude posle svoje slave na upovraćanom oblaku i sa glavom veličine autobusa? Verovatno odu do Svetog Petra na burek i jogurt pa onda skoknu do Boga na po kafu da se restartuju. Mi ostali ćutke nastavljamo život sa crnim rupama po glavi umesto sinoćnih novih poslova i prijateljstava. Niko se ničeg ne seća. Ne sećam se ni ja. Sve je ostalo isto, bar do sledeće slave...

 http://www.youtube.com/watch?v=GN36RrVoii8

Objavio bycmanin u 25. septembar 2010 17:41:11 | 2 comment(s)